U tom periodu života bio mi je nešto najljepše što sam vidjela. Bila sam užasno sramežljiva, pubertet me “prao” na veliko.

Uglavnom, frendici sam mjesecima ispirala mozak tim kako je on sladak i simpa i bla bla. Već sam joj dosadila pa me odlučila suočiti s njim na prepad, u stilu: “Ovo je moja frendica i ona te želi upoznati”. Ja sam se zaledila, promijenila sve boje, nisam rekla ništa osim “Bok”.

Nisam znala kud bih gledala... Sve u svemu, potpuna katastrofa. Onda je i dečku postalo neugodno jer nije znao šta bi sa mnom tako zbunjenom, pa je i on gledao u pod.

I tako smo na kraju svi troje zbunjeno gledali u pod dok nas nije spasilo zvono koje je najavilo početak sata.